Radoznalost je čovekov najopasniji porok.

Ravnodušnost je, a ne mržnja, kraj svake ljubavi. Mržnja može da se ugasi i smeni obnovljenom ljubavlju, čak i jačom no pre mržnje; ravnodušnost ničim ne može da se izmeni. Ona je psihološka osnova svakog nemorala među ljudima i svake njihove surovosti.

Velike odluke se ne donose; one se u ljudima dogode i samo sprovode.

Dobro je što je noć. U njoj i ružna nesreća može da sačuva neko dostojanstvo, a i stid se stanji u čoveku kad mu drugi ne vide lice. Ali, za nekoliko sati svanuće, nastupiće dan, a na svetlosti patnja gubi dostojanstvo tragike i dobija banalni izgled svakodnevne nesreće; i onaj najčovečniji stid svetlost pretvara u sramotu...

Verovao sam da je tuga za voljenim bićem najteža patnja. Sada znam da je noćna hladnoća u rovu teža od svih duševnih patnji.Verovao sam da su muka mišljenja, tajna, duhovni problema najteži čoveku. Sad znam da čoveku ništa nije teže od nespavanja. Verovao sam da je istina najznačajnija za život, a sada sam siguran da je hleb najpreče u životu.

Čuvaj se reči, sine! Čuvaj ih se više no svega ljudskog.

Znam, i zločin se lakše priznaje od zablude. Inteligentnom čoveku najteže je da prizna zabludu. Međutim,samo od njega to se i može očekivati.

Stvari, i sve oko nas, imaju ono lice koje im mi dajemo.