Tako se na kapiji, između neba, reke i brda, naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto "kao na Drini ćuprija".

Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu jer me je uvjeravala da živim, a to je bilo isto što i patnja.

Uopšte, izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog shvatanja o životu nego do života samog.

Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! - Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce!