... naši su doživljaji često tako zamršeni i teški da nije čudo što ih ljudi pravdaju učešćem samog Satane, nastojeći tako da ih objasne ili bar učine lakše podnošljivim.

Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.

Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav.

Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči.

Ispunjenim tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i dalekovido, jer se čovjeku koga potpuno ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni.

Ona ih je sve zaluđivala, jer su ludi rođeni, varala, jer su želeli da budu prevareni, i na kraju, uzimala im samo ono što su i inače bili rešeni da bace i izgube.

Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sređeniji i bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo retko, delimično i prolazno.

I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovima koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti.