Music escapes from words: that is its purpose, and its majesty.

Music — good music, great music — had a hard, irreducible purity to it. It might be bitter and despairing and pessimistic, but it could never be cynical. If music is tragic, those with asses’ ears accuse it of being cynical. But when a composer is bitter, or in despair, or pessimistic, that still means he believes in something.

Чиме се можемо супротставити шуму времена? Једино оном музиком која је у нама самима - музиком нашег бића - коју неки успевају да претворе у стварну музику. Која се, током деценија, уколико је снажна и искрена и довољно чиста да угуши шум времена, претвара у шапат историје.

Уметност припада сваком и ником. Уметност припада сваком времену и не припада ниједном. Уметност припада онима који је стварају и онима који је доживљавају. Уметност је шапат историје, који надјачава шум времена. Уметност не постоји ради уметности: она постоји за добро људи.

What could be put up against the noise of time? Only that music which is inside ourselves - the music of our being - which is transformed by some into real music. Which, over the decades, if it is string and true and pure enough to drown out the noise of time, is transformed into the whisper of history.