Misli su uvek nečije. Moje su tvoje. Osvrćem se oko sebe. Gde si? Grad mi je pred očima i iza leđa, pulsira, tmulo, tmasto. Ukorenjeni ritam večne pretnje, svireposti koja ne bira kada će da udari.

Siene su tihe, nad provalijom. U tom bezizlaznom položaju ćemo ostati, ti i ja, ni gore ni dole, ni napred ni nazad, ni pre ni posle, zauvek. Jer to i jesmo - nad provalijom.

Institucije su tu da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim. Nezakonite se sistematski pretvara u zakonito ponašanje, a istovremeno ono što je direktno kršenje pozitivnih zakonskih ili socijalno-moralnih normi postaje uzorno, potpuno prirodno ponašanje koje se očekuje i koje uređuje odnose. To je istinita definicija našega stanja. O tome razmenjujemo misli i znamo: građani Србије osuđeni su na milost i nemilost Србије.

Svi umiru u Србији. Србијa je dezinformacija. Svi živimo u inostranstvu. Život je umiranje, znali mi to ili ne. Smrt živi sa nama kroz naše postojanje, a kada umremo, vraćamo se u besmrtnost. U besmrtnosti nema života zato što nema smrti. Može se umreti samo jednom ili nikad.

Svi mi živimo u inostranstvu. Svi umiremo u Србији.

Neka ostane onda u toj crkvi od tišine i pokajanja i milosti, neka ostane čedan i beskrajan u svojoj besmrtnosti, neka ostane dete, zaslužio je, pomišljaš. Vera je njegova tiha i divna, pomišljam, neka takva i ostane.Šta će mu da se vaskrsnut vraća u Србију i da odrasta, i da upravlja Srbima i isihastima, kad je to toliko strašno i nemoguće i smelo i nebitno. Jer naša Србија jeziva je i divna u isto vreme i uvek i ovako i onako i tu se ništa ne može.