13 Quotes by Stevan Pešić

To sam video u Nebeskoj knjizi;ona se zatim zatvori.Anđeo plamenih krila vukao jeuz snežnu padinu leš uginulog psa.To beše pas Lomo Dordži Palden.Kada ga je dovukao na vrh,videh da sam ja taj anđeo i taj pas.Himalaji su se okretali kao Točak Života.Oko njih su sjali milioni zlatnih sunaca.Svako sunce imalo je lik čoveka.Na svakom sam prepoznao svoje oči,i svako od njih prepoznalo je sebe u meni.Milioni zvezdanih ljudskih glasovapevalo je na nebesima. Ja sam ti.Moje ime je Celi Svet.

Murari je rođen da voli i bude voljen. On je lep, ljubazan, učtiv, spreman da ispuni svačiju želju. Dvadeset i tri su mu godine, iskustvo hiljadugodišnje, ali ono ga nimalo ne čini starijim, naprotiv: ljubav je radost, i podmlađuje telo i srce. Pored lepote i mladosti, on ima i dve duše u sebi, mušku i žensku, a to je, po njemu, velika prednost, jer u nedostatku jednog, postoji drugo. Svejedno mu je hoće li biti muškarac ili žena, važna je ljubav.

Jedino šačica čudaka, usamljenih, sličnih nekadašnjim vitezovima, traži idealnu državu, gde vladaju mir, pravda i sreća. Oni ne priznaju da je vreme krug i da treba čekati da se vrati sve što je jednom bilo, pa i Zlatno carstvo; ne priznaju da je ovo doba Kali Juge, boginje sveopšte propasti i razaranja; u tome je njihova nada i njihova hrabrost.

Ideal, san, najčudnija je biljka: lepša od lotosovog cveta, hranljivija od pirinča.

Za neke, to nebo, sjajno kao u vatri koja ne peče, uvek je otvoreno, i lestvicama od svetlosti ljudi idu gore, anđeli silaze dole. U jednom snu i ja sam se popeo tim lestvicama; kada sam pogledao na zemlju, otkrih divnu i čudesnu stvar. Nebo je bilo poda mnom, a ja sam stajao sred doline! Tad mi postade jasno da je ono što smatramo nebom zapravo ogledalo zemlje. Pravo nebo je zemlja dole, i sve što vidimo gore samo je odraz onog što se u nama i sa nama događa.

Držao sam se stare izereke da je čovekova jedina prava sreća da ne poznaje svoju budćnost.

Raspitivali su se kako je u mojoj zemlji kada se umre. Pričao sam ono što sam znao, to jest da je isto kao i kod njih; ljudi rade, obavljaju svoje poslove, vole se, mrze, imaju brige, jedino što ne znaju da su umrli.

Ima ljudi koji smetaju čitavom svetu; ili to svet izabere pojedine između sebe i, gledajući u njima svu svoju glupost, izlišnost i nesreću, mrzi ih i goni.

I još ovo sam naučio na tim šetnjama: da je vreme izraz nas samih, a prirodne pojave posledica naše volje i predstave o svetu. Može nebo biti oblačno koliko želi, stvar je mog raspoloženja hoće li padati kiša ili biti vedro.