Da mogu, poklonio bih ti tebe. Zaslužuješ sebe. Ne kao kaznu. Kao nagradu.

Ko bi se igrao da zna kako se igra završava?

Da je na svetu više ludaka poput nas, svet bi bio normalnije mesto.

Filmovi, knjige, stripovi... Toliko je toga u popularnoj kulturi, što daje romantičnu notu ludilu. Toliko je toga što stvara iluziju da je prava ljubav jednaka ludilu, toliko je toga što tvrdi da se ludilo može voleti. Istina je, ja sam dokaz. Može se ludilo voleti, ali ludilo te ne može voleti. Kažu da treba vremena, da se ludilo može preboleti, ali dok preboljevaš, ništa te ne razlikuje od onog za čim patiš. Postaješ oštećen, prazan i lud. Ja sam on. On je ja. Druga strana istog ogledala.

On je bio mesec. Ti si bila sunce. Ono što nisi znala, mesec je hladno nebesko telo, prekriveno kamenjem i prašinom. Mesec ne može sam da sija. Sunčeva svetlost reflektuje se na njegovu površinu, omogućava mu da svetli. Ma koliko sunce bilo uporno, ma koliko njegova svetlost mazila hladnoću, prašinu i kamenje, jedna strana meseca uvek ostaje u potpunom mraku. To je ona skrivena strana koju ni sam mesec ne može da ugleda. To je onaj mrak koga se i pakao plaši.

Neko „zbogom“ prećutiš samo zato što u njega ne veruješ.

Prezirem ljude koji žive u sećanjima, nikad nisam bio od njih. Takvi ljudi su za mene luzeri, mada... Nekad nije loše da sećanja s vremena na vreme posete čoveka. Shvatiš kako je počelo. Shvatiš zašto je počelo. Shvatiš zašto još uvek traje.

Nekad mi naša ljubav liči na pepeo, a žena koju volim na izgorelu šibicu. Taman kad odlučim da od pepela odem, ona se zapali. Natera me da shvatim... Možda nikada nije trebalo da se volimo, manje bismo se mrzeli. Trebalo je samo da se zaljubimo, da se želimo... I da u toj opsesiji zajedno izgorimo.

Odavno sam naučio – nisu svi koji se smeju srećni, niti su svi uplakani tužni.