Kad banaliausias įvykis virstų nuotykiu, reikia (ir užtenka) imi j pasakoti. Tai apgauna žmones: žmogus yra amžinas istorijų pasakotojas, gyvena apsuptas savų ir svetimų atsitikimų, viską, kas nutinka, jis mato per juos; stengiasi gyventi gyvenimą taip, tarsi jį pasakotų. Tačiau reikia rinktis: gyventi ar pasakoti.

Ne mogu više govoriti, naginjem glavu. Samoukovo lice stoji tik do mojega. On se naduto smiješi, s licem prema mojemu licu, tako kao da ga gledam u nekim sablasnim snima. Mučno žvačem komad kruha i ne mogu se odlučiti da ga progutam. ''Ljudi. Treba ljubiti lčjude. Ljud isu divni.'' Spopade me želja da bljujem - i naglo nastupa ono; Mučnina.

Taj je čovjek imao u sebi jednostavnost neke ideje. U njemu je ostajalo još samo kostiju, mrtvoga mesa i Čisto PRavo. Pravi slučaj opsjednuća, pomislih. Kada bijes Prava obuzme čovjeka, ne možeš ga nikako istjerati; Jean Parrotin je posvetio čitav svoj život mišljenju o svojemu Pravu i ničemu drugom.

Oni dolaze kasnije. Ima ponajprije navjesničkih znakova. A onda povlaštena situacija, polagano, veličanstveno, uđe u život ljudi. Onda se pojavljuje pitanje, hoćemo li od nje načiniti savršeni momenat. - Dobro, rekoh, shvatio sam. U svakoj od povlađtenih situacija ima nekih činova, koje treba izvesti, stavova, koje treba poprimiti, riječi, koje treba reći - a drugi stavovi, druge riječi jesu strogo zabranjeni. Jesam li pogodio?

No era el aire miserable de aquel tipo lo que nos daba miedo, ni el tumor que tenía en el pescuezo y que el borde del cuello postizo rozaba; sentíamos que elaboraba en su cabeza pensamientos de cangrejo o langosta. Y nos aterrorizaba que pudieran concebirse pensamientos de langosta...

I want to leave, to go somewhere where I should be really in my place, where I would fit in . . . but my place is nowhere; I am unwanted.

El hombre no es más que lo que él hace de si mismo.

Molim lijepo, ali ti ni u najmanjoj mjeri ne misliš jednako kao ja. Ti se tužiš, jer se stvari ne rađaju oko tebe kao kita cvijeća, a da se ti i ne potrudiš da nešto učiniš. Ja nisam nikada tražila toliko: ja sam htjela djelovati.

Ja to znam. Znam, da više neću nikada susresti ničega niti nikoga, koji bi me zadojio strašću. Ti znaš, zaljubiti se u nekoga, to je čitav pothvat. Treba imati energije, plemenitosti, zaslijepljenosti... Ima čak i neki trenutak, već na samomu početku, kada treba preskočiti preko ponora: ako čovjek počne razmišljati, on to ne načini. Znam, da neću više nikada preskakati.

Slobodan sam: više mi ne ostaje nijedan razlog da živim; svi oni, koje sam prokušao, propali su, a ja ne mogu više zamisliti neke nove. Još sam dosta mlad, imam još dostatno sila da ponovo počnem. Ali što treba ponovo početi?